Tinino sanjarenje i buđenje

Sinoć san usnila san. Nosila sam hulahopke sa već iscrtanim nalakiranim noktima, koje sam prije neki dan vidjela na internetu kao najnoviji hit u Japanu. Samo u njima, trčala sam tokijskim ulicama i pokušavala da sa svojom mrežom za hvatanje leptira uhvatim suši koji je letio svuda naokolo. Baš kao na nekoj ilustraciji na koju sam naišla sinoć. Bila sam mnogo srećna u tom snu.

Kada sam se probudila, shvatila sam koliko mi Japan nedostaje, a prošlo je samo 10 dana od kako sam se vratila kući.

Japan je jasno zarobio nešto u mojoj mašti i inspirisao me da poželim da ostanem tamo duže. Ove stvari su male, jer moje zadovoljstvo je jednostavno.

Nedostaje mi irai no kane, nešto poput gradskog sata. Nakon zvona koje je nekada zvonilo na hramovima u trenutku kada se sunce rađa, mnogi gradovi i prefekture u Japanu koriste svoje stare razglasa svako veče da puste kratki džingl. Svakog dana u isto vrijeme, u 17h ovaj zvuk bi se raspršio po kvartu u kome sam ja živjela, i na taj način lokalno stanovništvo naznačavalo je da je radno vrijeme završeno i da je vrijeme da se vratimo kući (dobro, za mene je sigurno imalo tu svrhu, dok za moderne japance i japanke koji rade do ponoći sigurno i da nije).

Nedostaje mi tišina nakon zalaska sunca. Skoro da je bilo nemoguće čuti ikakav zvuk u mom kvartu, samo povremeni, daleki zvuk voza koji prolazi.

Nedostaje mi da slušam “Dolly’s Dreaming and Awakening” tokom ručka sa djecom, i nedostaju mi njihovi savršeno napravljeni ručkovi u malim kutijama. I djeca iz vrtića mi nedostaju. Moji najbolji učitelji i učiteljice. Naučili su me kako da govorim japanski bez da se osjećam krivom za sve greške koje sam pravila, i nisu mi dozvolili ni u jednom trenutku da odustanem. Naučili su me mnogo o japanskim manirima i o kulturi. Naučili su me kako da uživam u jednostavnim trenucima, a i dosta zanimljivih i prilično detaljnih činjenica o ajkulama, bubamarama, i cvijeću.

Mali vjernici. Ne samo u Deda Mraza, nego i u svoju moć. I moju snagu. Naravno da sam obećala da ću ih čekati da odrastu. Onda ćemo svi biti kao Momotaro. Borićemo se zajedno sa svim demonima. Čak i sada oni imaju psa, majmuna i fazane koje govore. Zašto i ne bi imali? Niko im još uvijek nije uništio utopijsko razmišljanje.

Takođe su me naučili i da sve može biti interesantno. Naročito leptiri, kamenje, prljavština i pijesak. Samo su otvorili vrata mojoj kreativnosti i beskonačnom optimizmu.

Ok, vrijeme da se produm. Hajde da nastavimo…

Nedostaje mi matcha. Bilo šta sa ukusom matcha čini Tinu srećnom.

Nedostaju mi preukusni suši zalogaji i moja tradicija da odem na karaoke nakon što se prethodno dobro najedem sušija.

Nedostaje mi hanami. Uvijek dobiješ osjećaj kao da se može čitav dan pisati haiku poezija dok uživaš u hanamiju.

Nedostaje mi i sake i taj neobični ukus u ustima dok se pije.

Nedostaje mi i oshibori – japanski vlažni peškirići koji se služe za čišćenje ruku u svakom restoranu, pabu, kafeu.

Znam da često spominjem japanske toalete, ali zaista ih volim. Znala sam da će mi oni najviše nedostajati. Potpuno sam poludjela za njima, i uživam da se divim tim futurističkim izumima sa svojim vodenim mlazom, ugrijanim daskama i zvukom aplauza koji se odigra svaki put nakon završetka (ok, poslednje sam izmislila ali to bi bilo baš kul, zar ne? ).

Nedostaje mi Japan.

Orgija radosti.

Ludilo atrakcija.

Uživanje na suncu.

13096000_10209794511565891_4261552693230074406_n

Оставите одговор